Radoslav Nikolić

Rođen od majke Jevrosime, veseli dečak prepušten surovoj borbi za život, karakterističan za svu decu iz siromašnih porodica, odlazi na radnu akciju u Makedoniji, zatim otvara kovačku radnju, kratak period. Voleo je grad, tu počinje da radi, a svojom ženidbom sa ženom iz bogate porodice kreće njegov pad, sunovrat u sve moguće životne probleme. Zbog operacije trećeg krajnika i oštećenja vagus nerva, imao je zdravstvenih problema zbog čega je bio stigmatizovan, ismejavan od strane moje biološke majke. Nije ga želela u kući, te je krenuo u Hrvatsku i zahvaljujući tom poslu upoznao je kulturu Zapada, voljenu Holandiju koju smo oboje obožavali, kao i Nemačku, Sloveniju. Omogućio mi je boravak za vreme raspusta u Vlissingenu, to nezaboravno leto kada sam bila najsrećnija devojčica na svetu u bezbednom i sigurnom okruženju.

Život ga je kidao, lomio, rušio, a on ustajao i nastavljao dalje. Ostao je sam, među malobrojnim prijateljima sa kojima je delio svoje dogodovštine iz života. Voleo je, mnogo je voleo i patio, mrzeo, znao da se potuče, kockao se sa novcem i sa životom, patio i pevušio omiljene pesme, čak i kada je znao da umire. Voleo i verovao onima koji to ne zaslužuju, da bi se 26. maja tiho ugasio, izgovorivši pre toga:

„Nemoj se plašiti, sine…"

Tada sam se prestala plašiti smrti, jer to je samo neki početak nečeg lepšeg i nečeg nedodirljivog.

Hvala ti oče za Holandiju, Vlissingen i Pulu… Hvala ti za svaku zaštitu koju si mi pružio, mudre savete, za tvoju nesebičnu roditeljsku ljubav i podršku, hvala ti što si bio moj OTAC.Budi mi srećan bar u večnosti.

— Njegova ćerka Svetlana